Playing dead

Da mi je neko juče rekao da ću danas citirati Aleksandra Vučića mislila bih da mu nije dobro.

Ali, eto, deo njegove izjave povodom studentske blokade rektorata UB zaista pogađa u srž stvari.

Izjava je glasila da „Siniša Mali, čiju smenu studenti traže, ne mora da ima bilo kakvu diplomu, može da ima samo osnovnu školu, i da je to pitanje političkog izbora za koji odgovara onaj ko je taj izbor napravio“ (Vesti N1 20.9.2019).

Pa, bravo! Upravo tako, upravo tako!

Zanemarimo ovom prilikom činjenicu da ova izjava, kao i obično, sadrži manipulaciju, jer studenti ne traže smenu ministra – a svakako ne od Predsednika, jer to nije njegova ingerencija – već traže da svoj stav javno iznese rektorka Univerziteta u Beogradu, njihove alma mater.

Na stranu i to što za svako radno mesto, od kafe-kuvarice do izvršnog direktora, jeste propisan minimalni stepen obazovanja, a za ministre nije.

Sve to na stranu, nakon ove izjave pravo je pitanje – zašto vladajući političari kidišu na diplome i doktorate kad im nisu potrebni?

Naivno je misliti da im doktorat služi za ukras, nakit i pirlitanje, kao što, čim zasednu tamo gde se slivaju novci, ’nabace’ Louis Vuitton tašne, Armani odela i Gucci cipele, kao statusni simbol.

Ne radi se o uverenju da je zvanje doktora nauka zaista simbol, ni znanja ni zvanja, a i status je odavno upitan.

Ne radi se o tome da se oni – Mali, Tabaković, Stefanović… – uzdignu do nekakvog respektabilnog statusa doktora nauka.

Naprotiv, radi se na tome da se zvanje doktora nauka unizi, devalvira i spusti na nivo Malog i Stefanovića.

Radi se o sistematskom, planskom i dugogodišnjem istrajnom radu vladajuće oligarhije na urušavanju akademije kao takve.

Kao i sa Pinkom i Informerom, sa džipovima bez tablica za izbore, bombama na novinare, kao sa devastacijom uslova u kojima živimo, na primer, betoniranjem reka, neprekidno se radi na normalizaciji nenormalnog.

U slučaju grčevite odbrane lažnih doktorata radi se o relativizaciji temeljnih vrednosti i urušavanju svega što počiva na znanju, poštenju i integritetu.

Zato se ti doktorati tako množe i brane, da bi, kao i seks i nasilje u tv zadrugama i farmama, bili relativizovani i banalizovani, da bi postali jeftina roba i konačno izgubili svaku vrednost i smisao.

Jednom rečju, cilj je obezvrediti svako znanje i obrazovanje.

Devalvacija doktorata samo je jedna linija napada u ratu protiv obrazovanja.

Naučivši lekciju iz devedesetih, da im misleći i slobodni ljudi predstavljaju najveću pretnju, naslednici nikad prežaljenog Šešeljevog zakona o univerzitetu – i vremena kada su, kao i prvog dana blokade pre osam dana, nekakvi partijski vojnici, tada u crnim jaknama a danas u tesnim majicama ili opeglane kose, slati da zavode red po uzbunjenim fakultetima – od tada do danas, oni predano i sistematski rade na kompromitovanju i urušavanju akademskog prostora.

Nakon male pauze početkom 2000-ih, megatrendizacija visokog obrazovanja započela je od ministra Žarka Obradovića, SPS kadra i predavača na privatnom univerzitetu, koji možda jeste prvi ali nije jedini zaslužan što se ni zakonski ni akademski decenijama nije rešilo pitanje uloge i uređenja privatnih fakulteta, te su oni danas izrasli u čitav paralelni i potpuno politizovani sistem štancovanja diploma, van svake kontrole.

Pa je predsednik Odbora za obrazovanje u Narodnoj skupštini mogao da postane i Muamer Zukorlić, rektor nikad akreditovanog univerziteta.

Tako je i Stefanović završio fakulet ne znamo gde, ne znamo koji, ne znamo kada, a i šta nas se tiče, odakle nam i pravo da pitamo.

Istovremeno, pred državne univerzitete stalno su postavljane nove i nove prepreke, što finansijske, što akademske, što pravne – u vidu novih kriterijuma za izbore, standarda za akreditaciju, uslova za zapošljavanje diplomiranih studenata, uskraćivanja finansiranja, zabrane zapošljavanja… (you name it!).

Sve to kako bi akademske instuticije i svi u njima – profesori, studenti, istraživači – sve vreme morali da se bave isključivo sami sobom i preskakanjem preko noći postavljenih prepreka, a nikako ubrzano raspadajućim društvenim okruženjem.

Konačno, i sa „donje“ strane, jednako predano se radilo i na urušavanju i kompromitovanju studentskih organizacija, koje su se do te mere otuđile od studenata čije bi interese i mišljenja trebalo da predstavljaju da smo pre neki dan dobili saopštenje SKONUS-a, Studentske konferencije univerziteta, o blokadi rektorata BU koje je, takvo kakvo je bilo, slobodno mogao da potpiše i neki SNS funkcioner, pa i Vučić lično.

Ali ono što sve ovo vreme, svih ovih godina, nikako ne mogu da razumem je zašto mi, članovi akademske zajednice, zdušno i nemo učestvujemo u sopstvenoj propasti, u sečenju grane na kojoj sami sedimo?

To što smo bili nemi posmatrači megatrendizacije već je bilo dovoljno pogubno, jer smo ćutanjem legitimizovali obezvređivanje sopstvenih, radom i znanjem stečenih diploma.

Ali, u slučaju plagiranog doktorata Siniše Malog u pitanju je jedan od vodećih fakulteta prestoničkog univerziteta, i uverena sam da on nije slučajno izabran za metu.

Zato smo sada direktni i aktivni učesnici u obesmišljavanju sopstvenog rada.

Kad kažem „mi“ ne mislim na onaj, uverena sam (možda naivno) mali postotak naših kolega koji jesu korumpirani, koji jesu kupljeni privilegijama i koji jesu ogrezli u mitu, neradu i nečasnim radnjama svake vrste.

Konačno, kukolja ima i u najboljem žitu; i u najuređenijim sistemima koji se iskreno bore protiv korupcije, nje će biti.

Dakle, ne mislim na takve članove akademske zajednice, ti su ljudi odustali i od profesionalnog i od ličnog integriteta ličnim izborom.

I oni sada nisu važni.

Mislim na one druge, na sve nas koji o sebi mislimo kao o ljudima koji pošteno rade svoj posao, najbolje što možemo, u okolnostima kakve jesu.

O nama govorim, koji nismo odustali od sebe, svog integriteta i svog lica u ogledalu.

Zašto se mi svi „pravimo mrtvi“?

Grupa studenata Univerziteta u Beogradu zahteva da im univerzitet – ne samo prestonički, slučajno u ovom trenutku oličen u rektorki prof. dr Ivanki Popović, već univerzitet uopšte, kao institucija i kao deo društva – jasno odgovori na jedno jednostavno pitanje: da li još uvek daje znake života.

Koliko god da je studenata u blokadi, pa i da je jedna jedina studentkinja – na primer, ona što je u ledeno jutro izašla pred medije ogrnuta ćebetom – oni nas nešto pitaju, sve nas.

I na studentskim protestima 2017. godine pokušavali su da nas pitaju vidimo li kuda idemo, uzvikujući „dole diktatura“.

A mi, članovi akademske zajednice, pravimo se da ne razumemo šta kažu, u nadi da će, ako dovoljno dugo budemo čvrsto žmurili i ćutali, sve nekim čudom nestati, da će to sve neko drugi da reši i da ćemo se probuditi u nekoj normalnoj stvarnosti.

Da li zaista ne razumemo da ćemo, kad jednom otvorimo oči, videti da zapravo jesmo, nepovratno, mrtvi, da od naše kuće nije ostao ni kamen na kamenu i da su oni zbog kojih je ta kuća postojala – naši studenti – uhvatili i poslednji let za Norvešku?

I, da se vratim citatu s početka, da onoga ko je napravio sve te „političke izbore“ koji su razorili naše društvo više i nema ko da pozove na odgovornost. Jer smo i mi napravili svoj lični izbor – da se pravimo mrtvi.

 

(autorka je profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto Media i reform centar Niš