Da li je jedini dobar sudija – sudija bez lica i imena?

Nedavna izjava vršioca funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragoljuba Milojevića da “sudije moraju biti otvorenije prema medijima”, aktuelizovala је staru dilemu u ovdašnjem pravosuđu.

Da li su sudije, kako je tvrdio Monteskije, samo “usta koja izgovaraju reči zakona”, ili je pak i njima, u kojoj meri i pod kojim uslovima, dozvoljeno da se, uključe u javnu debatu? 

Decenijama su na ovim prostorima sudije učene kako je isključivi dozvoljeni vid njihovog obraćanja onaj u odlukama koje donose.

“Sve što imaš da kažeš, kaži u presudi” govorili su nam principali, objašnjavajući kako je sudiji jedino u sudnici dozvoljeno oglašavanje, i kako je sve ostalo nedopustivo upuštanje u politčku arenu u kojoj sudijama nije mesto.

Sudije su revnosno poštovale ovakva uputstva, i u domaćoj javnosti se i danas na prste jedne ruke mogu nabrojati delioci pravde koji su spremni da progovore pred kamerama.

Većina ostalih ćuti i strahuje da bi pojavljivanje u medijima bio početak kraja njihovih karijera. 

Delimično i zbog ovakvog pristupa, od sve tri grane vlasti, sudije su bile i ostale tradicionalno najnevidljiviji deo državnog “trijumvirata”.

Retki među njima koji bi se osmelili na javne istupe, brzo su bili upozoravani od strane predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti na to da je jedino mesto za sudiju ono u kancelariji, i da sudijski “izleti” ove vrste neće prolaziti nekažnjeno.

Neretko sam posledice ove paradigme testirao i među studentima.

Zahtevajući od njih da mi navedu imena najviših predstavnika izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, nisam se čudio kada bi redovno samo kod poslednjeg imena zastajali, pokazujući potpuno nepoznavanje prilika kada je reč o nosiocima najznačajnijih pravosudnih funkcija u zemlji.

Iako načelno omražene, domaće sudije su za domaću javnost gotovo u potpunosti ostale nevidljive.

Da li je u savremenim uslovima zaista i dalje opravdano tražiti od sudija da do penzije ostanu zatvorene u kabinete, i da se u iste skrivaju kada god na hodniku ugledaju novinarske kamere? Ili, da li je jedini dobar sudija -sudija bez lica i imena?

Potrebno je istaći da je reč o pitanju koje je i danas u priličnoj meri otvoreno i u takozvanim razvijenim demokratijama.

U tradicionalno konzervativnom britanskom pravosuđu, decenijama su određenu vrstu uputstva u tom pogledu predstavljala “Kilmur pravila” (Kilimuir Rules).

Još davne 1955. godine, Lord Kilmur je naveo da samo “dokle sudija ćuti, njegova reputacija povodom mudrosti i nepristrasnosti, ostaje nepobitna”.

Ovako restriktivno postavljene stvari, služile su u narednom periodu kao osnova za stav prema kojem je svako pojavljivanje sudija u javnosti nepoželjno, već samim tim što je podobno da dovede u pitanje sudijsku reputaciju. 

Međutim, počev od sredine osamdesetih godina, u Velikoj Britaniji ali i u ostatku Komonvelta, stvari počinju da se menjaju.

Pod uticajem masovnih medija, društvenih mreža, i sve snažnije potrebe javnosti da bude upoznata sa radom pravosuđa i pre nego što joj zatrebaju usluge ove grane vlasti, Kilmurovo uputstvo sudijama da je “ćutanje zlato”, postepeno biva modifikovano.

Konačno je i zvanično napušteno 1987, nakon što je od strane Lorda Mekeja (Lord Mackay) utvrđeno da je u nesaglasju sa sudijskom nezavisnošću, i da svakom sudiji treba ostaviti pravo da odluči kada je prikladno govoriti a kada nije.

Sa druge strane, naročito u SAD, danas više nije retkost da sudije pišu blogove, da daju intervjue, a nedavno je o jednoj od najpoznatijih sudija Vrhovnog suda SAD, Rut Bejder Ginsburg, snimljen i film.

Slične su bile prilike i na Kontinentu.

Potreba da se zaštiti dostojanstvo sudijske profesije decenijama je najlakše bila čuvana suzdržanošću sudija kada je o javnim istupanjima reč.

Međutim, naročito u novije vreme, stvari su i ovde počele da se menjaju.

Sudije su sve češće komentarisale adekvatnost zakonodavnih rešenja i stanje u pravosuđu zemalja u kojima su služile.

Ovakvi postupci postepeno su dovodili i do određenih vidova negativne državne reakcije (razrešenja, prevremeni odlasci u penziju, disciplinski postupci…), koji su, u pojedinim slučajevima, bili testirani i pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Jedan od značajnijih u tom pogledu je slučaj Baka protiv Mađarske u kojem je Sud potvrdio neotuđivo pravo sudija na slobodu iznošenja sopstvenog mišljenja, naročito kada je reč o pitanjima od značaja za javnu debatu. 

Važna za razumevanje ovog pitanja su i takozvana Bangalorska pravila sudijskog ponašanja, kojima je u izvesnom smislu izvršena kodifikacija postojećih principa branše u različitim pravnim sistemima.

Tačkom 4.6. ovog dokumenta, najpre je potvrđeno da, kao i svaki drugi građanin, sudija uživa slobodu izražavanja, uverenja i udruživanja, s tim što je ova sloboda ograničena obavezom sudije da, prilikom njenog upražnjavanja, uvek ima na umu neophodnost očuvanja dostojanstva sudijske profesije i nezavisnosti i nepristrasnosti pravosuđa.

U komentaru ovog člana ističe se da, iako bi zbog prirode svoje funkcije sudija trebalo da se kloni javne debate o kontroverznim društvenim pitanjima, postoje oblasti u kojima je ovakva uloga sudija ne samo prihvatljiva, već je i poželjna.

Reč je o pitanjima koja se tiču tema značajnih za pravosuđe (funkcionisanje sudova, nezavisnost sudstva, zarade sudija i njihov integritet, administrativna pitanja i sl.).

Pored toga, izričito se navodi da se od sudije očekuje da učestvuje u debati koja se tiče aktuelnog stanja zakonodavstva i ukazivanja na moguće probleme, kao i na eventualne manjkavosti predloženih zakonskih rešenja.

Naposletku, postoje i situacije u kojima postoji moralna dužnost sudije da progovori.

Prema komentaru Bangalorskih pravila, reč je o slučajevima u koje spadaju izražavanje antiratnog raspoloženja, podržavanje napora za očuvanje energije ili doniranje organizacija koje se bore protiv siromaštva.

Zašto onda domaće sudije i dalje ćute? 

Kao što je rečeno, na prvom mestu reč je o naučenom ponašanju, svojevrsnoj kulturi koja je prenošena “s kolena na koleno” među predstavnicima sudijske branše.

Sa druge strane, zaklanjanje iza restriktivno tumačenih pravila omogućava sudijama i određeni vid neodgovornosti spram javno izgovorene reči.

Strah od posledica “nepodobnosti” tako se maskira striktnim poštovanjem pravila od kojih mnoga, zapravo, i ne postoje.

U tom smislu, valja se osvrnuti i na jednu u nizu pogrešnih percepcija u domačim uslovima kada je o ovoj temi reč.

Više puta u javnosti je predstavljano da su jedine osobe u sudu kojima je dozvoljeno komuniciranje sa javnošću, predsednik suda ili portparol te institucije.

Reč je o nerazumevanju koje je povremeno svesno podgrevano u lačkoj javnosti, imajući na umu da su predsednik i portparol nadležni za davanje informacija o radu suda i pojedinim predmetima, ali ne i za “mišljenje o svemu ostalom” kada  je o funkcionisanju pravosuđa reč.

Sa pogrešnošću ovakvih i sličnih stavova kod nas, domaća javnost se srela u slučaju “Vučinić”, pa čitaoca, zbog ograničenosti prostora na ovom mestu, upućujem na tekstove pisane tim povodom.

Šta je moguće zaključiti na osnovu ove kraće analize? 

Evidentno je najpre da su se, kada je o ulozi sudije reč, stvari od Monteskijevog vremena do danas promenile.

Iako je i dalje neprihvatljivo da, mimo odluka i izvan sudnice, komentarišu predmete, od sudija, kao nosilaca jedne od najznačajnijih društvenih funkcija, se očekuje da budu društveno angažovani intelektualci, koji će sopstvenim iskustvom i znanjem doprinositi ozbiljnosti i učinkovitiosti javne debate u oblasti kojoj su posvetili profesionanu karijeru.

Ovo je od posebno značaja u društvima u kojima postoji nizak stepen poverenja građana u sud. 

Adekvatna i pažljivo odabrana pojavljivanja sudija u javnosti, mogu značajno doprineti promeni negativne slike, imajući na umu da jednim delom ova počiva i na nedovoljnoj obaveštenosti. 

U tom smislu valja sagledati i apel vršioca dužnosti predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Standardi sudijske etike nisu, i ne mogu biti, prepreka za veću otvorenost sudija prema medijima.

Kao što smo videli, zaklanjanje iza ovog paravana, barem u savremenim uslovima, više ne može biti opravdano.

Sa takvim saznanjem, postaće sve vidljivije da je i kod sudija kao i kod većine drugih, iza najvećeg broja ćutanja zapravo, strah. 

A za njegovo iskorenjivanje, imajući na umu da je decenijama brižljivo negovan i održavan na spoznaji realnih odnosa moći u društvu, biće potrebno mnogo više od jednog apela, makar ovaj dolazio i sa najvišeg sudijskog mesta u državi.

 

(autor je sudija Apelacionog suda u Beogradu)

Tekst je izvorno objavljen na Blogu sudije Majića

Foto MC Beograd