Aplauz samima sebi

Kada je Skupština grada Subotice na svojoj sednici održanoj 18. juna ove godine jednoglasno donela odluku o tome da se zvanje počasnog građanina posthumno dodeli piscu Danilu Kišu, njenim odbornicima ta odluka nije delovala ni po čemu sporno.

U materijalu koji im je dostavljen pre sednice mogli su da pročitaju da velikog pisca za to zvanje predlaže gradonačelnik Bogdan Laban, da je na taj predlog svoju saglasnost dalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i da je Kiš „književnik čija su dela zlatnim slovima upisana u istoriju srpske i evropske književnosti“, kako im je to lepo objašnjeno u biografiji koja je bila u prilogu predloga odluke, uz pomalo patetičnu rečenicu na kraju tog dokumenta (uz obavezno podsećanje da je Kiš prve tri godine života bio njihov sugrađanin): „Ceo svoj životni i radni vek Suboticu je nosio u srcu i sećanje na nju utkao je u svoja neprolazna dela“.

Sva imena prisutnih u skupštinskoj sali (uz izuzetak odbornika Demokratske stranke, koji bojkotuju rad Skupštine) pozelenela su na velikom ekranu koji prikazuje rezultate glasanja: glasali su za, odluka je doneta jednoglasno.

Možda su neki od njih pomislili kako je ipak dobro što i u ovom vremenu postoje vrednosti koje su neupitne i oko kojih svi oni, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, mogu da se slože. I pripreme za svečanu sednicu Skupštine grada 1. septembra mogle su da počnu.

Ipak, samo dan kasnije nešto je pomutilo ovu idilu jedinstva u prepoznavanju „pravih vrednosti grada“: Mirjana Miočinović, testamentarna i sudski potvrđena naslednica i zaštitnica autorskih i ostalih prava koja se odnose na ličnost i delo Danila Kiša, uputila je gradonačelniku Subotice otvoreno pismo u kojem je navela da se oštro protivi dodeli ovog zvanja piscu, izražavajući pritom stav da u činu gradonačelnika Labana i Skupštine prepoznaje „zloupotrebu Danila Kiša za najprizemnije ciljeve jedne političke partije“.

Njenom pismu se priključilo više od 160 intelektualaca, profesora univerziteta, kulturnih radnika i građana. Mirjana Miočinović je najavila i tužbu u kojoj će zahtevati da sud odluči o pravu korišćenja dela Danila Kiša, u slučaju da Skupština svoju odluku ne povuče.

Skupština se tada našla u nezgodnoj situaciji i delovalo je kao da su svi bili zatečeni, jer je tek 24. juna objavljeno da je Tivadar Bunford, predsednik Skupštine grada Subotice, odgovarajući na pitanja Radija Slobodna Evropa, nemušto izjavio da se niko nije rukovodio „ličnim, već javnim interesom, smatrajući da na taj način ispravljaju nepravdu“.

Par dana kasnije usledila je i reakcija gradonačelnika Labana koji je u saopštenju istakao da je „Kiš najznačajniji Subotičanin u kulturnoj istoriji grada“ i, koristeći tipične floskule o ispravljanju nepravde, ukazivanju časti i oduživanju, naglasio da veruje da je „kasno bolje nego nikad“. I naravno da će se rado odazvati pozivu suda.

U javnom prostoru rasprave „za“ i „protiv“ trajale su od trenutka kada je objavljeno otvoreno pismo Mirjane Miočinović.

Brojni pokušaji relativizacije onih koji su tvrdili da je jedno pitanje iz sfere kulture namerno premešteno u polje politike (kao da se ta dva polja inače ne dotiču) bili su dodatno pojačani tobožnjim iščuđavanjem nad onima koji ne žele da ovaj skupštinski sastav i na predlog takve vladajuće većine dodeli Kišu zvanje: zar ne možemo, zaboga, svi da se složimo da je Kiš naprosto velikan i da je potpuno svejedno ko ga proglašava za zaslužnika?

Nismo mogli svi da se složimo.

Za neke je to jednostavno pitanje vrednosti.

Za one, naime, koji se još uvek sećaju da je subotički SNS pre četiri godine javno izneo ideju prema kojoj bi se u Subotici osnovao novi kulturni centar pod imenom „Brana Crnčević“, a Fondacija „Danilo Kiš“ ugasila. I za one koji u delovanju vladajuće stranke ne vide ništa što toj stranci daje za pravo da se na bilo koji način identifikuje sa delom Danila Kiša. Jer bilo koje priznanje vredno je tačno onoliko koliko vredi onaj ko ga dodeljuje.

Dodatnu pometnju izazvao je predlog koji je odbornička grupa Pokret građanske Subotice iznela već na sledećoj sednici Skupštine grada 11. jula: da se povuče odluka o dodeli zvanja počasnog građanina Danilu Kišu, jer je to zahtev Kišove testamentarne naslednice.

U toku istinski mučne rasprave u kojoj su odbornici vodeće stranke i vladajuće većine na sve načine pokušavali da odbrane već donetu odluku, neprekidno insistirajući da im se pokaže dokument prema kojem je Mirjana Miočinović ono što tvrdi da jeste, bilo je pokrenuto i logično pitanje: ko će u ime Danila Kiša primiti zvanje?

Tada se pojavila smela ideja jednog od najrečitijih odbornika subotičke Skupštine, Mirka Bajića, inače koalicionog partnera SNS većine, izjava koja zbog svoje „verbalne bravure“ zaslužuje da bude citirana tačno onako kako je izrečena: „A što se tiče toga da se neko prisiljava da dobije – niko nikoga ne prisiljava, niti će prisiljavati da dobije nagradu.

A moja sugestija, uzgred, je da se ta nagrada stavi, da kažem, na vidno mesto u Fondaciji ’Danilo Kiš’ i da ga Fondacija primi ovde, na ovom mestu i da to bude način kako se mi odužujemo tom velikanu, našem sugrađaninu pokojnom, a ne da neko politizuje ovo na način najgore vrste, primitivne pre svega“.

Tada je na scenu ove, ispostaviće se, loše režirane predstave uvedeno novo lice: Fondacija „Danilo Kiš“ čiji je puni naziv Fondacija za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“, koja je pravo da nosi piščevo ime tražila i dobila 2008. upravo od Mirjane Miočinović. (O tome postoji i pismo sačuvano u arhivi Mirjane Miočinović, pa bi bilo sasvim na mestu pretpostaviti da se ono može naći i u arhivi gradske administracije Subotice.)

Njena saglasnost bila je potrebna jer ova Fondacija nije zadužbina pisca niti njegovih naslednika (kao što je to na primer Fondacija „Borislav Pekić“), već ustanova koju je osnovala Skupština grada Subotice. Neka druga skupštinska većina tada je znala da za pravo korišćenja piščevog imena ipak treba pitati testamentarnu naslednicu.

Kako god, u nedelju je na svečanoj sednici Skupštine grada Subotice zvanje počasnog građanina posthumno za Danila Kiša prihvatila, kako je odbornik Bajić i predložio, upravnica Fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“, Milanka Kostić.

On je na to mesto došla na predlog lokalnog SNS-a i to čim je formirana SNS-SVM koalicija. Kostić je bila i član gradske komisije koja je odlučivala o raspodeli sredstava na jednoj programskoj liniji konkursa za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi. Ona je svakako deo vladajuće većine.

Na taj način završen je prvi deo ove otužne sage u kojoj je ipak potvrđeno ono što je koalicija okupljena oko SNS-a pokušala tako loše da prikrije: jedina namera igrokaza oko proglašenja Danila Kiša za počasnog građanina Subotice bila je zloupotreba njegovog imena.

Vidljivo je to u svemu: u odnosu te stranke prema njegovom imenu samo par godina ranije, u nepoštovanju elementarnog dostojanstva njegove sudske naslednice prilikom pomenute skupštinske rasprave, kao i u jučerašnjoj dodeli zvanja Fondaciji, ustanovi koja suštinski nema direktne veze sa piščevim delom.

Svi pokušaji da se ovi potezi lokalne vlasti vide kroz prizmu kulturne politike bili bi neuspešni, jer se ovde ne radi o pokušaju smislenog i odgovornog vršenja bilo kakve javne politike – opet je, po ko zna koji put, reč samo o interesu jedne stranke, o pokušaju prisvajanja velikog simboličkog kapitala od strane nekoliko ljudi i o izigravanju svih ostalih, pa i pokojnih.

Na neki način vlasti su iskoristile Kiša da same sebi dodele ovo važno zvanje. Nema sumnje da će to biti zapamćeno ne samo u istoriji Subotice, već i u istoriji beščašća Srbije.

 

(Autorka je istoričarka umetnosti, bivša direktorka Savremene galerije u Subotici).

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto gradsubotica.co.rs