Verujem – ne verujem

Vest o trostrukom ubistvu u Novom Sadu odjeknula je u svim medijima.

Suprug je ubio ženu i njene roditelje.

Istog dana objavljena je vest o ubistvu još jedne žene od strane supruga u Molu.

Pojedini mediji preneli su da se radi o „nezapamćenom“ zločinu.

Možemo reći da su ti mediji donekle u pravu, ali ne zbog toga što Srbija ovakve zločine prema ženama nije videla, nego zato što očigledno boluje od zaborava.

Ubistva žena u Srbiji mogu vas iznenaditi samo ukoliko ste skloni negiranju realnosti i umanjivanju ozbiljnosti i posledica nasilja prema ženama što, kako se čini, nije boljka samo nekih medija, već i dela (stručne) javnosti.

Sve češće se čuje kako ženske organizacije preuveličavaju problem, u svemu vide nasilje prema ženama i podržavaju žrtve koje lažno prijavljuju svoje partnere, a sve u nameri da „razore porodicu“.

O tome se pišu članci i javno govori, što bez ikakvih sankcija čine čak i neki profesori fakulteta koji obrazuju buduće stručnjake u ovoj oblasti.

Verovatno zagovornici i podržavaoci ovih tvrdnji nisu upoznati sa time da porodicu ne razaraju feministkinje, već nasilnici koji ubijaju žene, majke, ćerke, sestre…

Nismo daleko odmakli ni od 18. maja – Dana sećanja na žene žrtve nasilja, koji je ustanovljen upravo radi podizanja svesti o ovom problemu i podsticanja nadležnih da učine sve što je u njihovoj moći da bi se ubijanju žena stalo na put.

Da na tom putu nismo daleko odmakli govori i činjenica da je od početka godine ubijeno najmanje 11 žena, od kojih su se tri prethodno obraćale nadležnim institucijama.

Koliko zapravo ima ubistava žena u Srbiji?

Precizan odgovor na ovo pitanje niko ne može dati.

Razlog tome je činjenica da i dalje ne postoji zvanična, javno dostupna statistika.

Policija od pre par godina vodi ovu evidenciju, ali ona nije dostupna javnosti.

Ipak, znamo da je ovakvih ubistava svake godine u proseku najmanje 30, na osnovu medijskih članaka preko kojih Mreža Žene protiv nasilja prati ovaj fenomen skoro deceniju unazad.

Broj ubijenih žena može biti i veći, jer ne znamo koliko slučajeva ne dospe u medije.

Osim toga, za sada nema načina da se dođe do podataka o tome koliko žena umre od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja.

Iako je ova statistika nepotpuna i iako možda vidimo samo „vrh ledenog brega“, iz dosadašnjih slučajeva možemo zaključiti da u Srbiji svakog meseca od strane partnera ili člana porodice budu ubijene najmanje dve žene, godinama unazad.

Znamo da opasnost najviše vreba iz njenog sopstvenog doma, znamo da su najčešći učinioci partneri i članovi porodice, utvrdili smo i pojedine faktore rizika.

U nekim slučajevima žene se obrate za pomoć nadležnim institucijama, na raspolaganju nam je i čitava „lepeza“ zakona i mera, a opet svakog meseca čitamo o novim ubistvima žena.

Kako vi živite sa saznanjem da će i sledećeg meseca dve žene biti ubijene?

Koja od nas je sledeća? Zašto? Dokle?

Odgovori na ova pitanja delimično se kriju u neodgovarajućoj institucionalnoj reakciji na prijave za nasilje prema ženama.

Da li trostruko ubistvo u Novom Sadu zaista nije moglo biti sprečeno imajući u vidu da je žena dve nedelje pre ubistva prijavila supurga za nasilje u porodici?

Ilegalno posedovanje oružja, istorijat vršenja nasilja, prijava za nasilje u porodici, napuštanje nasilnika – nisu bili dovoljni da institucije spreče tri ubistva u Novom Sadu. Sve upućuje na to da je zaškripalo kod procene rizika.

Osim što ne umeju da procene rizike, ili što to iz nekog razloga propuštaju da učine, institucije u Srbiji neretko uslovljavaju žrtve da same podnose krivične prijave i zahteve za izricanje mera zaštite (iako to mogu učiniti po službenoj dužnosti).

Dešava se i da zaborave da sa kolegama iz drugih službi razmene informacije o prijavi nasilja.

Propuštaju da decu koja svedoče o nasilju prema majkama tretiraju kao žrtve nasilja.

Razdvajanje od nasilnika tumače kao faktor eliminacije nasilja, umesto kao faktor koji ukazuje na visok stepen rizika od ponavljanja i smrtnog ishoda nasilja.

Nisu im strani ni umanjivanje i relativizacija nasilja kao „svađe“, „poljuljanih međusobnih odnosa“ ili „verbalnog sukoba“.

Ovo su samo neki od propusta koje je konstatovao i Zaštitnik građana, analizirajući postupanje institucija po prijavama za nasilje u porodici (a što potvrđuje i iskustvo klijentkinja Autonomnog ženskog centra).

Opravdavanje nasilnika i okrivljavanje žrtve i dalje opstaje kao praksa zaposlenih u institucijama.

Od opravdavanja nasilnika i okrivljavanja žrtve ne treba izuzeti ni medije.

U petak, nedugo nakon izvršenja trostrukog ubistva, kada su u svega nekoliko rečenica izvestili o ovom slučaju, gotovo nijedan medij nije propustio da napiše da se ubistvo desilo zato što je žena varala ubicu, to jest zato što je on sumnjao da ga ona vara.

Kao i sve žrtve do sada, i žena ubijena u Molu nije bila pošteđena okrivljavanja za sopstveno ubistvo.

Tako su mediji preneli da ju je ubio jer je „odbila da mu pomogne“, „izlazila je sa drugaricama“, „kasno se vraćala kući“, „volela je da se eksponira na društvenim mrežama što je svima upadalo u oči“, te je tako „izazivala“ njegov bes i ljubomoru.

Ovakav stav dodatno potpiruju pojedini „eksperti“, pa je tako svojevremeno jedan često intervjuisani kriminolog objašnjavao kako žene stradaju zbog svog „dugačkog jezika“.

Ako nije imala dugačak jezik, moralo je biti nečega u njenom ponašanju ili izgledu što je nagnalo „mirnog, tihog i dobrog komšiju“ (kako se ubice često opisuju) da je ubije. Naši mediji su se izveštili u relativizaciji nasilja, pa tako u istoj rečenici čitamo kako niko nije mogao ni naslutiti da će ovaj „dobri majstor i dobri komšija“ iz Novog Sada ubiti ženu, iako ga je ona još na početku braka napuštala zato što je bio nasilan.

Nema tih batina koje se ne mogu poreći ili negirati.

Potreba da se očigledno nasilje učini nevidljivim u svrhu opravdavanja nasilnika i predstavljanja ubistva kao „iznenađenja“, otišla je toliko daleko da su neki mediji pisali da o dobrim odnosima među supružnicima najbolje govore „brojne dečije igračke u njihovom dvorištu“.

Većina tekstova o ubistvima žena ostaje u žanru tračeva i tragičnih romansi.

Tako se slučaj ubistva u Molu predstavlja kao „koban koktel ljubomore i nesuglasica“.

Valjalo bi autora članka informisati da ova žena nije popila koktel i zaspala „večnim snom“, već da je njena smrt posledica nasilja njenog supruga.

Pojedini mediji u Srbiji su izgleda spremni na sve, osim da priznaju i shvate da odgovornost nije ni na žrtvi, ni na besu, ni na ljubomori, ni na nesuglasicama.

Odgovornost je na onome ko čini nasilje i jedino tako bi trebalo pisati o ovom problemu.

Ako vam i dalje nije jasno zašto se u Srbiji dešavaju ubistva dve žene svakog meseca, onda možemo da zaključimo da je to zbog sveprisutne sklonosti da se nasilje negira, opravdava, toleriše, relativizuje, pa čak i podstiče, što se najočiglednije vidi u potrebi da se nasilnik amnestira, a okrivi žrtva.

Najkraće rečeno, to je zbog toga što se žrtvi ne veruje.

Takav stav je prisutan svuda: u institucijama, medijima, stručnoj i opštoj javnosti.

Kada i kako će se to promeniti?

Kada se bude postupalo u skladu sa zakonskim procedurama, a ne u skladu sa sopstvenim utiscima i predrasudama, kada se istraži gde su učinjeni propusti u zaštiti života žena, kada se kazne odgovorni i ustanove procedure koje će sprečiti da i druge žene budu ubijene.

Kada mediji umesto prenošenja i kreiranja predrasuda o ovoj temi budu izveštavali odgovorno i senzibilisano.

Kada svaki građanin/svaka građanka ove zemlje bude imao/imala stav da je naslije prema ženama nedopustivo i kažnjivo.

(autorka je aktivistkinja Autonomnog ženskog centra)

 

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto MC Beograd