Odustajanje od prvog načela

„Balkan je nešto drugo, tamo sve može“, često misle čak i eksperti.

Osnovna načela politike u Evropi, na primer, ne važe na Balkanu. Stoga tamo pogađanja oko teritorije nisu samo moguć, već i odgovarajući način rešavanja međudržavnih sporova.

Prvo načelo međunarodne politike, međutim, glasi da se teritorijalno pitanje ne poteže ako se želi izbeći nasilan sukob.

U suprotnom, animoziteti ne samo da mogu porasti, već se rizikuje opšta balkanizacija.

Ovaj termin, balkanizacija, skovan je kako bi se na primeru Balkana ilustrovao smisao tog prvog načela, tačnije njegovog narušavanja.

Odakle potiče ova arogancija prema Balkanu? Odgovor je trivijalan – iz neukosti i neodgovornosti.

No, ostaviću ove elementarne probleme po strani; želim samo da ukažem gde je podrška takozvanoj razmeni teritorija između Srbije i Kosova odvela obe strane u sukobu, a i sve ostale.

Pre ideje o razmeni teritorija (etničkih teritorija, što nije presudno za argument, ali jeste za ovaj konkretan problem), postojala je skromna agenda normalizacije koju je podržavala Evropska unija kao posrednik.

Trebalo je da se dve strane slože da se ne slažu o nezavisnosti Kosova od Srbije, a da Srbija ne ometa članstvo Kosova u UN i drugim međunarodnim i evropskim institucijama.

Zauzvrat, Kosovo bi uzelo u obzir interese Srbije, tj. prava srpske manjine i njene crkve, uz pristanak na neke razumne uslove za podelu imovine i drugih dobara i obaveza: bila bi to neka vrsta sporazuma o povlačenju (withdrawal agreement) bez formalnog priznanja Kosova.

Sporazum o normalizaciji bi bio pravno obavezujući za obe strane, dok bi EU i UN jemčile njegovu primenu.

Na kraju bi, tako se bar očekivalo, dve strane formalizovale svoje odnose punim uzajamnim diplomatskim priznanjem, ali bi taj korak bio ostavljen njima na volju.

Podsticaj za to bi bilo članstvo u EU, no očito bi donošenje takve odluke bilo prepušteno samim akterima, prvenstveno Srbiji.

U procesu normalizacije se ne pojavljuju teritorijalna pitanja, što je razumno s obzirom na to da je granica između dve zemlje iscrtana u ratu.

Baš kao i kod mnogih, ako ne i većine savremenih granica, ne samo na Balkanu već i u Evropi, pa i čitavom svetu.

Otud i prvo načelo međunarodne politike.

Ne moramo biti Trasimah ni Hobsov lupež, da bismo tvrdili da je sila jača od načela. Pogledajmo primer Ukrajine.

Ako ste Rusija, možete preuzeti Krim i istočnu Ukrajinu i tvrditi da ste ovlašćeni da uspostavljate vlastita načela – etnička, istorijska, pravna, međunarodna, večna, kakva god. Zapravo, većina granica je iscrtana s takvom arogancijom.

Nekad pobeđujete, nekad gubite. Srbija je, na primer, izgubila u svim svojim pokušajima da prepravi unutrašnje jugoslovenske granice, a propao je i njen pokušaj brisanja interne granice sa kosovskom pokrajinom.

Ali, u principu, ako vam je stalo do mirnog razrešenja međunarodnih sukoba, prvo načelo nalaže da ne dirate granice.

Jer, čak i ako ste Rusija, distribucija moći nije samo bilateralna, već multilateralna, i dok ste možda u prilici da kinjite Ukrajinu, tu je ostatak sveta koji će možda zaključiti da moć može i treba da se okrene protiv agresivne Rusije, a u korist drugih takmaca.

Baš zbog promenljive distribucije moći prvo načelo međunarodne politike uvek teži mirnom razrešenju sukoba.

Na Balkanu to važi kao i bilo gde drugde na svetu. Pa, šta smo videli otkako je pre oko pola godine promovisana ideja da se razmenom teritorija reši sukob između Srbije i Kosova?

Za početak, strategija normalizacije je suspendovana – delom zbog neumesnog podsticaja nekih članica EU (Austrije, na primer) ka teritorijalnom rešenju, pa i zbog u najmanju ruku prećutnog pristanka Mogerini i Hana u ime „istorijskog rešenja večnog problema“ koje se može postići novim crtanjem granica.

A tu su i samoproglašeni tvrdi realisti, kao Džon Bolton koji se sa tim izgleda slaže (mada se, po svemu sudeći, Stejt department ne slaže).

Zatim, dve strane više ne razgovaraju u Briselu, niti bilo gde, i uglavnom razmenjuju pritužbe i pretnje.

Tu se posebno ističu kosovske carine od 100 odsto na uvoz iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

Ako ne znate gde je granica, carine su način da se demonstrira njihova lokacija i čija je vlast na kojoj strani.

Treće, i Srbija i Kosovo su destabilizovane zemlje.

Smisao tvrdnje da je Balkan drugačiji gotovo se uvek oslanja na pretpostavku da tamo jaki, autoritarni lideri mogu da rade šta im je volja dok će ih pokorna javnost slepo slušati.

Naročito ako ti lideri zavise od stranih sila kao da su njihove zemlje neka vrsta protektorata.

To se pokazalo pogrešnim; javnost se svuda, očigledno i u Srbiji i na Kosovu, uvek protivi gubitku teritorija bez obzira da li bi podržala dobitak dodatnih teritorija.

Obe strane sada traže teritorijalne koncesije jedna od druge, bez ikakve teritorijalne kompenzacije sa svoje strane.

Srbija zahteva povraćaj bar severa Kosova, dok se kosovski predsednik Tači zaklinje da će pripojiti tri opštine na jugu Srbije sa većinskim ili značajno prisutnim albanskim stanovništvom.

Takav je rezultat zasad, a da nismo ni pomenuli regionalne i šire neželjene posledice.

To je ishod uverenja da se prvo načelo međunarodne politike – ne poteži teritorije ako želiš mirno razrešenje konflikta – ne primenjuje na Balkan, upravo ono mesto koje je svetu dalo koncept balkanizacije.

(autor je ekonomista i politikolog)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto MC Beograd