Ni reči nikome

Ovih dana treba da magistriram”, reče mi nedavno jedan od saradnika i brzo dodade: “Molim te, ni reči nikom!”

Mlad, obrazovan čovek, bio je smrtno ozbiljan. Nije ostavio ni trunku mogućnosti da je u pitanju šala. 

Nije bilo potrebe da pitam zbog čega se opredeljuje za ovakav pristup nečemu što bi trebalo smatrati ličnim uspehom.

Nisam ni pomislio da mu predložim da, umesto konspirativnosti, uputi poziv kolegama da prisustvuju svečanom činu.

Nije mi palo na pamet da zahtevam dodatna pojašnjenja.

Znao sam zašto se ponaša kao kradljivac zejtina uhvaćen sa skrivenom bocom na kasi. Osećaj mi je bio odavno poznat.

I naravno, obećao sam mu da ću “kao zmija noge” kriti podatak da je na pragu prestižne akademske titule.

Današnje srpsko pravosuđe sa podsmehom gleda na ljude koji su, ulažući u obrazovanje, otišli korak dalje.

Baš kao i ostatak društva, ono prezire progres, elitizam i pokušaje da se krvna slika branše samoinicijativno popravi.

Uvereno je da su najbolji praktičari oni koji su bili osrednji studenti i kako su “teoretičari”, kakvima smatraju one koji se zanimaju za bilo šta više od komentara zakona, mahom neupotrebljivi.

Beznadežno je anestezirano uravnilovkom i uprosečavanjem, i uvereno da je takvo kakvo je, sasvim dovoljno i dobro.

Reći za nekog da je “teoretičar”, i danas je jedna od najnegativnijih kvalifikacija u sudu.

Iza retkih primera onih koji se nisu zadovoljili osnovnim pravničkim studijama, čitanjem na maternjem jeziku i poznavanjem srednjoškolske programske literature, po hodnicima se zlurado šuška kako su “preučili”.

No, dublje razmišljanje o uzrocima ovakve selekcije dovodi do saznanja da je pitanje složenije nego što to na prvi pogled izgleda.

Nije ovde reč samo o poslovičnoj netrpeljivost spram onih koje smatramo uspešnijima, pa ni odbrani od onih koji nam poturaju sliku o sopstvenoj nesavršenosti.

Pravosuđe jeste samo deo društva koje je odavno zakoračilo put kakistokratskog modela, ali kompletan uvid zahteva složeniji pristup.

Zbog čega saznanje da je koleginica upisala kurs grnčarije ili latinoameričkog plesa, ili da je kolegino dete završilo prestižnu školu u inostranstvu ili dobilo braon pojas u karateu, neće izazvati istu količinu odijuma kao informacija o tome da je saradnik upisao poslediplomske studije?

Postoje li ipak “dozvoljeni” i “nedozvoljeni” uspesi, i zašto je srpsko pravosuđe mediokritetstvo utkalo u sopstveni identitet? 

Čini se da se i ovde odgovor krije u poimanju načina na koji se pripadnici određene grupe brane od pretećeg spoljašnjeg zla.

Gubitak sopstvenog identiteta u svakodnevnom obavljanju posla, uprosečenost i nevidljivost pravosudni radnici mahom nadoknađuju osećajem sigurnosti koji pruža pripadnost gomili koja se ponaša na određeni način.

Gomila i bezličnost tako postaju trajne garancije zaštite od spoljašenjeg agresora, koji se na ovim prostorima ciklično pojavljuje u vidu novih predatorskih skupina – određenih modaliteta izvršnih vlasti.

Samo nevidljiv i bezimen sudija je sudija zaštićen od svevidećeg oka razjarenog političkog dresera!

U takvim uslovima, pojedinac koji je na bilo koji način poremetio ovaj ekvilibrijum, javlja se kao pretnja kolektivu i njegovom opstanku.

Pripradnik grupe koji se ne zadovoljava standardnim karakteristikama, onaj koji želi da uči francuski, stiče akademska zvanja, piše stručne radove, usavršava se, ili na bilo koji način “želi preko ‘leba pogače”, postaje slaba karika bratstva sličnih.

Kao takav, biva prepoznat i kao potencijalna pretnja, ne samo po homogenitet skupine, već, što je možda još opasnije kod ovako uređenih formacija, po njene vođe i osnove na kojima je ova formirana.

Svaki neplanirani iskorak (sticanje “prekomernog” akademskog zvanja, dobijanje nagrade, ali i bilo kakvo drugo odstupanje od medijane), tako postaje pretnja poretku u vidu izdvajanja koje bi moglo biti prepoznato kao poziv za novo sleđenje, a time i fatalno odustajanje od kriterijuma na kojima je njenim sadašnjim pripadnicima priznato članstvo u klubu. 

Jasno je da u takvim uslovima nema ni govora o ozbiljnijoj kvalitativnoj popravci.

Srpsko pravosuđe odavno nije privlačno najboljim pravnicima, i ako se stvari ne promene, to neće ni postati.

Najkvalitetniji studenti decenijama kao privlačnije opcije vide nevladin sektor, strane korporacije, međunarodne organizacije, pa i privatna preduzeća.

Nekada prestižno sudijsko zanimanje stoga je atraktivno još uvek samo neupućenima ili onima koji su svesni da ne mogu bolje.

Negativna selekcija, podsmevanje kvalitetu, prezir spram eurdicije i sve ono što ide uz ove odrednice, trajno obeležavaju budućnost treće grane vlasti. 

No, da li ovakvi oblici ponašanja nužno zahtevaju osudu, pitanje je na koje se takođe mora dati odgovor u osvit još jedne u nizu reformi.

U kriznim vremenima, a srpsko pravosuđe je nesumnjivo u jednoj od najdubljih kriza, kohezivnost može predstavljati i snagu.

Borba protiv zajedničkog neprijatelja u vidu političkog levijatana, biće efikasnija sa monolitnom skupinom na pravosudnom polu.

Zbog toga se samo po sebi može nametnuti dilema: Da li u postojećem trenutku prevagu dati besperspektivnoj ali efikasnijoj monolitnosti, ili pak, insistiranju na promeni paradigme već sada, čak i ako takav pristup dodatno ojačava snage protivnika?

Klasičan “koka ili jaje” momenat!

Svestan opasnosti koje takav sud nosi, ne krijem da spadam u retke koji su mišljenja da je, naporedo sa borbom za opstanak treće grane vlasti, nužno isticati i parametre “novog horizonta”.

Činjenica je da je bilo kakvo pravosuđe bolje od pravosuđa koje ne postoji, ali sam uveren da nam to ovoga puta više neće biti dovoljno.

Stanje u kojem se društvo nalazi, devastiranost institucija i nepoverenje koje među građanima postoji, ovoga puta zahtevaju zaključenje drugačije vrste “društvenog ugovora” lišenog odredbi otkucanih “sitnim slovima”.

Sporazum mora biti postignut ne samo na temelju obećanja da će pravosuđe držati distancu od političke vlasti, pa ni na temelju zakletve da će biti efikasnije i netolerantnije spram korupcije u sopstvenim redovima.

U postojećim uslovima, biće nužno obavezati se i na to da će novo sudstvo biti ustrojeno na aristokratskom principu!

Građanima se mora obećati da će se sama branša, uporedo sa borbom za uspostavljanje vlasti, izboriti i za to da u njen sastav, a naročito na njene čelne pozicije, dolaze najstručniji, najobrazovaniji, najpristojniji i najpošteniji predstavnici!

Ako takva spremnost ne postoji (a realno je da će ovakav pristup iz razumljivih razloga dovesti i do komešanja u našim redovima), onda je možda časnije priznati kapitulaciju.

Današnje pravosuđe je u značajnoj meri okupirano od strane izvršne vlasti.

Najjače poluge uzurpatora upravo predstavljaju najsnažniji kakistokratski elementi, po kojima se i formira kvalitativni prosek branše. Najgori među nama najjači su argument onih koji smatraju da je pravosuđu i dalje potreban tutor.

Zbog toga je, ako ne postoji spremnost ka promeni unutrašnjeg pogleda, možda poštenije prestati sa prihvatanjem uloge devastacionog paravana.

Ne možemo se boriti protiv političkog preuzimanja rame uz rame sa nosiocima ideje o tome da je najbolje pravosuđe ono koje je nepismeno i neotesano.

Ne možemo se nadati nezavisnosti u kojoj će najbolji studenti skrivati biografije.

Ne možemo zasnivati budućnost na ideji po kojoj će doktorandi večito nositi burek ponavljačima.

Ako na to nismo spremni, možda je bolje da poluge prepustimo ne samo gorima, već najboljima među njima – najgorima!

Oni su i tako spremni da sude i presuđuju! Nije više dovoljno verovati da smo pozvaniji da to činimo samo zato što su nas formalno za to birali. 

Ako zaista želimo nezavisno pravosuđe, pored otpora ovoga puta moramo ponuditi i nešto više.

(autor je sudija Apelacionog suda u Beogradu)

Tekst je izvorno objavljen na Blogu sudije Miodraga Majića.