Ima li politike u školama

Gostujući u „Danu uživo“ na televiziji N1, ministar za dualno obrazovanje (nadalje u tekstu: MDO) je pored brojnih tema kratko prokomentarisao i podršku akademske zajednice građanskim protestima u Srbiji.

Tom prilikom, MDO je otvorio jedno važno pitanje, ili možda dva – o politici na univerzitetu i politici u školama.

O njegovom duboko pogrešnom stavu o političkom delovanju univerzitetskih radnika već je razložno i ubedljivo pisala profesorka Tatjana Paunović, te se time ovde nećemo baviti.

Međutim, bilo bi pogrešno po inerciji pretpostaviti da je stav gospodina MDO po drugom pitanju takođe pogrešan.

Taj stav ministar je izrekao jezgrovito, gotovo u obliku krilatice: „Pa nema politike u školama“.

Ipak, prava je šteta što je u tom trenutku emisija bila na samom kraju, pa MDO nije stigao da eksplicira svoj stav. A tema je značajna, možda i značajnija od one prve. Naime, među učenicima veliku većinu čine maloletne osobe, te je pitanje prisustva politike u školi (čak i ovako nejasno postavljeno) vrlo osetljivo i delikatno.

Upravo zbog toga, i zbog nedorečenosti ministra povodom ovako važne teme, u nastavku teksta će biti skicirano ono što je MDO lako mogao podrazumevati pod izrečenom krilaticom da u školi nema politike.

1. U školi, kao instituciji koja obrazuje decu i starije maloletnike, mora se sprečiti uticaj raznih vidova političkog marketinga. Prezentovanje takvih sadržaja pod prividnim autoritetom škole, znanja i obrazovanja predstavlja veliku opasnost i može se lako pretvoriti u neki oblik indoktrinacije. U tom smislu, mora se obratiti posebna pažnja da se u nekoj osnovnoj školi, na primer na nekoj proslavi, ne pojavi neki desničar (naravno, u dobrim odnosima sa vlašću). A ako se to i desi, ne sme se dogoditi da to dobije samo mlaku reakciju Ministarstva prosvete (u smislu: „škola ima autonomiju“). To bi zaista bilo nedopustivo i tu bi ministar bio potpuno u pravu.

2. Nadalje, u školi kao gore definisanoj instituciji, mora se sprečiti uticaj raznih vidova sumnjivih ili štetnih ideologija, ili jakih vrednosnih stavova povodom osetljivih društvenih pitanja. U vezi sa tim, ne sme se dogoditi da Ministarstvo i sâm MDO budu ne posebno zainteresovani za pitanja sadržaja udžbenika i programa za predmete koji su u ovom smislu specifični. To na prvom mestu važi za istoriju1 i versku nastavu. Iz sličnih razloga, Ministarstvo i MDO ne bi smeli da ostanu suzdržani ako bi se u osnovnoj školi, eto recimo, u toku političke kampanje za ograničavanje reproduktivnih prava žena, deci kojim slučajem prikazivao jako problematičan film o abortusu. To bi zaista bilo nedopustivo i tu bi ministar bio potpuno u pravu.

3. Prilikom zapošljavanja nastavnog kadra, ali i imenovanja i razrešavanja direktora u školama, mora se osigurati da politički kriterijumi ne igraju nikakvu ulogu. U vezi sa tim, mora se povesti računa da se zakon primenjuje jednako i da se resorne inspekcije ne koriste kao zgodno sredstvo za politički obračun. Ako bi se to dešavalo, stvorilo bi se kod građana jako uverenje da su smene direktora po različitim školama (recimo, ovako napamet, u Zemunu ili u Mladenovcu) zapravo političke smene i štetno mešanje politike u obrazovanje. A to bi, uz već uvreženo mišljenje o partijskom zapošljavanju u prosveti, zaista bilo nedopustivo, i tu bi ministar bio potpuno u pravu.

Ipak, iako potencijalno vrlo odlučan u ovim (pretpostavljenim) stavovima, MDO bi gotovo izvesno zastupao gledište da ništa od ovoga ne treba razumeti kao ograničenje jedne važne slobode nastavnika i drugih lica zaposlenih u školi – slobode političkog aktivizma i javnog (građanskog, odnosno političkog) angažmana.

Naposletku, oni su takođe građani i politički subjekti. Štaviše, građani za koje se (iz manje ili više opravdanih razloga) očekuje da kao intelektualci ne zatvaraju oči pred stanjem društva kakvo je naše i ne ćute u vremenima kao što je ovo.

(Autor je doktorand filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu).

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.