Ko je stvarno opljačkao Srbiju

Ove godine se navršava tri decenije od Zajma za privredni preporod Srbije, koji se pretvorio u pravu malu pljačku naroda. Malu jer su posle nje usledile druge, mnogostruko puta veće.

Aktuelna vlast, naime, svako malo optuži aktuelnu opoziciju da je upropastila zemlju i sve uništila. Pre nešto više od godinu dana napisao sam tekst „Godine koje su pojeli naprednjaci“, u kojem je iznet niz podataka o strmoglavom padu srpske ekonomije tokom devedesetih godina prošlog veka. Izostao je tada, međutim, finansijski aspekt ovog sunovrata. Odnosno, s jedne strane, otimanje devizne ušteđevine stanovništva, a sa druge, razaranje bankarskog sektora. Ta velika, beskrupulozna i brutalna pljačka trajala je 10 godina i imala više faza, od kojih su se neke međusobno poklapale i preplitale.

Prva pljačka bio je, dakle, pomenuti Zajam za preporod. Planirano je da se prikupi milijardu dolara i dve hiljade milijardi dinara (nešto preko 220 miliona nemačkih maraka). Uprkos snažnoj propagandi, cilj nije ostvaren – prikupljen je tek deseti deo željene sume, to jest (i u dinarima i u devizama) oko 100 miliona dolara. Iako s obzirom na cilj izgleda da zajam nije uspeo, prikupljena suma je i za današnje prilike ogromna, a kamoli pre 30 godina.

Druga pljačka – hiperinflacija. Naime, vlast nije bila zadovoljna rezultatom zajma i tražila je drugi način da izvuče novac iz kasica i „slamarica“. Tome je poslužila inflacija. Pošto su se plate i penzije topile bukvalno preko noći, građani su, da bi preživeli, morali da prodaju devize. Nema podataka bez koliko novca su na taj način građani ostali. Prema nekim procenama, koje doduše treba uzeti sa rezervom, devizna ušteđevina u slamaricama početkom devedesetih bila je oko osam milijardi maraka. Neka je svako od (sasvim grubo) dva miliona zaposlenih i milion penzionera tokom dve hiperinflatorne godine (1992. i 1993) prodao samo po 1.000 maraka, to je tri milijarde maraka. A to je u najmanju ruku kao danas tri milijarde evra. Po svoj prilici još toliko je izvučeno do kraja devedesetih jer su ljudi zbog drastičnog pada primanja, izazvanog privrednim kolapsom, morali da troše svoje devizne rezerve.

Treća pljačka – „primarna emisija“. Prethodna „operacija“ zapravo nije mogla da bude izvedena bez ogromne količine dinara. Tu je „u pomoć“ uskakala država. Kovnica novca u Topčideru štampala je pare, Narodna banka je to delila poverljivim bankarima, koji su preko posrednika taj novac iznosili na ulicu i kupovali devize od građana. Pored toga, ljudi bliski vlasti dobijali su kredite koje praktično nikada nisu vraćali, jer ih je hiperinflacija u međuvremenu potpuno obezvredila.

Četvrta pljačka – piramidalne štedionice. Najpoznatije su bile Dafiment banka i Jugoskandik, ali ih je bilo još na stotine širom Srbije. Preko njih je od građana takođe izvučena ogromna suma novca, možda i svih dve milijarde maraka.

Peta pljačka – stara devizna štednja. Kada je državni bankarski sistem početkom devedesetih propao, na deviznim računima građana Srbije ostalo je „zarobljeno“ 8,5 milijardi maraka. Takvo je bilo stanje na računima, ali para u bankama nije bilo. Jer su one u međuvremenu opelješene.

Šesta – pljačka bankarskog sektora. Gubitak bankarskog sektora Srbije na dan 31. decembra 1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, bilo potrebno uložiti svežeg novca samo da se banke dovedu na „nulu“. To je značilo da su banke u Srbiji u tom trenutku bile obične prazne ljušture, goli zidovi, olupine u kojima, ako se ne računaju zaposleni, nije bilo ničega.

Sedma pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija – sasvim precizno: 49 odsto – prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na „kupovinu socijalnog mira“, ali se veliki deo raznim kanalima opet prelio u privatne džepove.

Osma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Reč je o stotinama miliona evra koji su pripadali građanima Srbije, do kojih, međutim, oni nikada nisu došli.

Moglo bi se nabrajati još, ali je i ovo u stvari previše.

Jedan deo tog, na mnogo načina opljačkanog novca iznet je na Kipar. Koliko – nikada tačno nije utvrđeno. Prema nekim nalazima – između pet i 10 milijardi evra. Mlađan Dinkić je više puta išao na Kipar da utvrdi gde je taj novac i koliko ga ima, s namerom da ga vrati u Srbiju, ali je na kraju odustao. Bilo je to preveliko i previše opasno i za njega. Nikad razrešeno ubistvo direktora JAT-a Žike Petrovića 2000. godine samo je pojačavalo strahove.

Kad se sve dosad izneto uzme u obzir, od građana Srbije je tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka opljačkano najmanje 10 milijardi evra. Toliko je čistih para, minimum, raznim prevarama, pa i nasiljem, u državnoj režiji, prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.

Dakle, koliko god ono što su naprednjaci i socijalisti zatekli 2012. nije bilo dobro, u poređenju sa onim što su od njih 2000. godine nasledili demokrati, to je bilo med i mleko. Postpetooktobarska vlast zatekla je ne samo fizički razorenu zemlju i unazađenu privredu nego i opljačkan finansijski sistem. A finansije, to je krvotok „ekonomskog organizma“, bez njega nema života.

Nakon dvehiljadite počeo je brz rast proizvodnje (šest odsto godišnje), plata (učetvorostručene: sa 90 na 360 evra) i penzija (utrostručene: sa 75 na 210 evra). Sređen je i bankarski sistem. Povrh svega toga, dobar deo novca koji je „crveno-crna“ koalicija devedesetih opljačkala, „žuto-plavi“ su vratili. Sveukupno blizu 4,5 milijardi evra opljačkanog zajma za Srbiju, stare devizne štednje (3,8 milijardi evra) i piramidalnih štedionica (doduše samo za Dafiment i Jugoskandik, ukupno oko 400 miliona evra). Takođe, i Telekom je otkupljen od Italijana i Grka – za oko 600 miliona evra, tj. za manje novca nego što je prodat.

I na kraju sitno, ali bitno: dok su milioni građana Srbije tokom devedesetih (o)siromašili, među onima koji su se (o)bogatili bili su i neki najistaknutiji naprednjaci (doduše, tada još u ruhu radikala), poput Tomislava Nikolića, Jorgovanke Tabaković ili Aleksandra Vučića koji su, dok je Srbija gubila poslednje kvadrate zemlje na Kosovu, osvajali stambene kvadrate u Beogradu.

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto MC.rs