Šum nataliteta

Problemi vezani za natalitet relativno su naglo postali fokus vlasti. „Relativno“ – zato što se to nije baš dogodilo bez ikakvih najava (setimo se samo jezivih slogana…), ali je ipak „naglo“, budući da smo pre godinu i po dana od predsednika čuli dijametralno drugačije stavove o roditeljima, deci i socijalnoj pomoći.

Svako ko iole poznaje ovu vlast i njene političke manire, s pravom će se zapitati: šta se krije iza ovog zaokreta u politici.

Da stvar odmah bude gora, taj zaokret je zamišljen i predstavljen, naravno, od strane predsednika lično (jer resorna ministarstva i ekspertski timovi ne služe da osmišljavaju strategije nego da slušaju šta je on smislio gledajući knjige noću po Njujorku), u neprikriveno mizoginom tonu i s jasno izraženom političkom namerom ka ograničavanju reproduktivnih prava žena.

Dakle, šta je cilj ove Vučićeve kampanje? I, još jedno pitanje: kako na nju reagovati?

Ranija iskustva daju nam za pravo da izvedemo makar nekoliko mogućih odgovora na prvo pitanje. To su samo spekulacije, ali ako zvuče ubedljivo – to je zato što takve stvari od njega i njegovih i očekujemo.

1. Pošto BDP nikako da postane zadovoljavajući – pored svih restrikcija prava radnika, otvorenog protekcionizma okrenutog prema spolja, ka stranim investitorima, pomeranja granice za odlazak u penziju, otpuštanja radnika iz prosvete, administracije i javnih preduzeća, smanjenja plata i penzija – tema našeg nezadrživog privrednog rasta postala je, izgleda, „preskupa za medijsko održavanje“ čak i za naprednjake.

Nešto, izgleda, treba da je zameni. Nečim narod treba da se bavi, nečim da se zabavlja i nečemu da se raduje. Da li je sa natalitetom lakše napraviti rezultat nego sa BDP-om? Zavisi ko broji rezultat, teško da će se MMF (ili bilo koja institucija nezavisna od vlasti) tu previše mešati, pa bi statistika, kao i za zaposlenost, opet mogla biti napredna. S druge strane zavisi i koliko dobro nadgledamo klinike za abortus, koliko pažljivo osluškujemo otkucaje srce fetusa, i koliko pažljivo slušamo predavanja u tih 48 sati. Teško je reći, i teško je ne uplašiti se.

Svejedno, nikad ne treba potceniti ovu opciju kada je u pitanju vlast čije je jedino političko delovanje zapravo politički marketing i „everlasting“ predizborna kampanja. Takođe, ne treba potceniti ni političku privlačnost teza o opstanku srpstva i očuvanju naših sela i gradova kod glasača koji dolaze s desna.

2. Nakon simuliranog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu izgleda da je došlo vreme da se nešto povodom Kosova dogodi i u stvarnosti. Izgleda da EU očekuje neke konkretnije političke korake našeg državnog vrha i to uskoro. Strategiju ove vlasti za nepopularne a neizbežne političke poteze odlično poznajemo. Treba „poklopiti“ tu temu nekom drugom.

Promena imena Zrenjanina, inicijativa za spomenik Miloševiću, i slični gafovi nisu dovoljno krupni. Ova tema, i sav šum koji će ona proizvesti u javnosti, deluje kao dobar mamac. Priča o natalitetu neće neutralisati sve negativne posledice političkih poteza koji verovatno slede, ali će mnoge od njih otupiti.

3. Možda najjednostavnije objašnjenje bilo bi ekonomsko. Ovu ekonomsku politiku preraspodele neće biti moguće voditi još dugo sa ovakvom prosečnom starošću stanovništva. Neko će morati da zarađuje za penzije, javne troškove i socijalna davanja.

Takođe, trebaće nam još dualno obrazovanih radnika koji bi za džeparac i tokom školovanja radili u velikim firmama trivijalne poslove. Ovo su dugoročni ciljevi, ali zar ova vlast i ne deluje kao da računa da će dugo ili… zauvek ostati na vlasti.

Drugo pomenuto pitanje je kako na ovo reagovati. Da, teško je zasad reći šta je ovde tačno po sredi, ali kako se treba postaviti prema ovoj temi?

Prva grupa reakcija došla je očekivano i potpuno opravdano od strane udruženja i organizacija koje se bave pravima žena. U društvu u kojem je situacija sa pravima žena takva kakva je kod nas, ovakvi istupi, čak i samo kao najave, prave ogromnu štetu. O potencijalnim restrikcijama reproduktivnih prava i svim posledicama koje to može da donese – da i ne počinjemo.

Ne dovodeći u pitanje, ni najmanje, značaj i opravdanost ovih reakcija, ipak je važno obratiti pažnju na još jednu moguću i važnu reakciju koja zasad izostaje.

Naime, reakciju mladih, onih u godinama kada se najčešće zasnivaju porodice. Ova tema njih se najdirektnije tiče i to na takav način da podvlači težinu situacije u kojoj se taj deo mlade populacije nalazi pod ovom vlašću.

Nezaposlenost mladih u Srbiji daleko je iznad evropskog proseka, a u našoj friziranoj statistici to je i dva i po puta više od opšte nezaposlenosti čiji je ona segment.

Čak i tužnija od toga, a malo teže uhvatljiva za statistiku, jeste svest mladih ljudi o bezizglednosti za nalaženje posla u struci. Tome je direktno doprinela ova vlast sa nekoliko svojih političkih odluka i nekoliko prikrivenih političkih praksi. Pobrojimo i jedne i druge:

1. Zabrana o zapošljavanju. Za brojne obrazovane profile javne ustanove su najverovatniji ili jedini oblici zaposlenja u struci. Ova zabrana najdirektnije pogađa one koji su neposredno pre stupanja na snagu te odluke, ili nakon toga, završili svoje školovanje i počeli da traže posao.

2. Otpuštanja u javnom sektoru. Možda zvuči paradoksalno pominjati otpuštanja kao razlog za nezaposlenost mladih koji tek traže posao, ali nažalost tu ništa nije paradoksalno. Zarad budžetskih ušteda i dogovora sa MMF-om, smanjen je broj radnih mesta u brojnim javnim institucijama tako da su i šanse za eventualno zaposlenje značajno opale.

3. Podizanje starosne granice za odlazak u penziju. Ako je već broj radnih mesta u javnom sektoru ograničen, ako je taj broj potom otpuštanjem i smanjen, podizanje starosne granice je dodatni korak ka tome da izgledi mladih da će tu naći posao budu još manji.

4. Otpuštanja i ukrupnjavanje norme u prosveti. U vezi sa stavkama1, 2. i 3. mora se izdvojiti i kao zaseban problem navesti strategija za prosvetu. Direktna posledica zabrane zapošljavanja, kolektivnog ugovora i podizanja starosne granice za odlazak u penziju je to da je ogroman broj mladih prosvetnih radnika nedavno potpuno ostao bez posla ili nastavio da radi za minornu platu.

Istovremeno se govori o modernizaciji školstva i uvođenju novih predmeta, a učinjeno je sve da se iz škole odstrani kadar koji je najskorije diplomirao i koji je najpogodniji da bude nosilac te modernizacije, ali koji još nije uspeo da se zbog zabrane zapošljavanju izbori za ugovore „za stalno“.

„Njihove“ časove preuzele su kolege koje su već nekoliko godina pred penzijom, i od kojih bi mnogi verovatno rado u penziju, ali avaj, granica se pomera, pa ostaju u školi da se bave modernizacijom u prosveti.

5. Stranačko zapošljavanje. Nije javna odluka ali je politička praksa koje su mladi savršeno svesni. Nema dileme da mladi znaju da su izgledi da se neko zaposli u državnoj službi, a da pritom nije spreman na učlanjivanje i služenje SNS-u, jako mali.

Čitatelj ili čitateljka će se zapitati kakve ove veze ima sa natalitetom. E pa, ima jako velike.

U planiranju porodice materijalno-ekonomska situacija mladih parova, njihov radni i stambeni status itd, igraju mnogo značajniju ulogu od slogana i javnih apela, a verovatno i od restrikcija reproduktivnih prava.

Takođe, kao što je to u svom tekstu primetila i Sofija Mandić, pitanje je koliko na planiranje porodice može uticati i potencijalna novčana podrška, kao jedino što iole gađa u metu u tom predsednikovom obraćanju o natalitetu.

U tom delu svog izlaganja on te zamišljene iznose koji bi se dijahronički davali za svako naredno dete (u određenim ograničenim intervalima) sabira prosto i linijski (nalik onom čoveku koji je sa svojom babom i drugima asfaltiranje ulice čekao 300 godina) sa odglumljenim uverenjem da to rešava sve probleme.

Ostaje samo nekoliko sitnica na koje Mandić u pomenutom tekstu skreće pažnju: šta nam daje za pravo da verujemo da će se to u tom obliku obistiniti, i još važnije – da će trajati. U zemlji u kojoj se zakoni tako lako i efektno menjaju bilo bi više nego lakoverno oslanjati se na tu obećanu pomoć.

Dakle, sve je to vrlo upitno, tek potencijalno, i bez ikakve garancije. A šta je sigurno i realno? Upravo to da je ranije navedenim odlukama i praksama mlado stanovništo suštinski destimulisano da se bavi roditeljstvom.

Ne mogu se generacije koje su se upravo iškolovale, i bave se planiranjem svog daljeg života i potencijalno planiranjem porodice, istovremeno tretirati na onaj ranije opisan način, a da se očekuje da će ostajati u zemlji i razmnožavati se. Najverovatnije neće barem jedno od ta dva – i to je, kako god to nekima izgledalo, legitimna odluka u zadatim okolnostima.

Štaviše, za mnoge je odluka o roditeljstvu, posebno imajući u vidu političku klimu koju SNS stvara poslednjih godina, možda i ne sasvim fer prema toj nerođenoj deci (da se prisetimo poznate Glogovčeve replike).

Ako Vučiću taj deo stanovništva nije ciljna grupa u njegovim političkim-propagandnim nastojanjima, ako mu oni (što zbog male brojnosti ili malo zahtevnijeg političkog ukusa) nisu preferentno glasačko telo, pa s obzirom na to nema problem da svoju politiku kalibrira tako da njihove interese zanemaruje, ili na štetu njihovih interesa zadovoljava interesa svog glasačkog tela, onda bi svakako trebalo da ima u vidu da ovaj plan bez njih ipak neće uspeti.

Dakle, ako dobronamerno (tj. naivno) tumačimo novu kampanju vlasti kao iskrenu brigu za natalitet, onda je ta briga potpuno šizofrena i u direktnom neskladu sa svim ostalim relevantnim ekonomskim i političkim potezima ove vlasti.

(autor je asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu)