Pesma u vezi s Ašaratom: Šeh Salih, pogolem od Husein-paše FELJTON (30)

U vezi sa Ašaratom, pobunom iz 1843 – 1844. godine, postoji pripovedna pesma od preko dvesta stihova. Pesmu je pevao Stojan Stojković (1891-1976) iz Pavlovca. Njegov deda Stojko Preperica i baba Božana bili su savremenici događaja.

Glavna ličnost ove pesme je Ševa od Preševa. Ali, ko se u stvari krije iza ove epske ličnosti? U Preševu živi stari albanski rod Šehovci, koji su starinom iz Đakovačkog hasa. Ševa je iz ovog roda. To je Šeh Salih, sin Šeha Maksuta, koji je umro oko 1815. godine. Salih je bio vrlo popularan među svojim sunarodnicima u Preševskoj Moravici i na Karadaku, dobrim delom zbog toga što je pripadao uglednom i moćnom rodu. O njemu je obilje podataka znao verski starešina u Preševu efendi Ljutvi Ahmedi.

Husen-paša je znao da je Salih jedan od najuticajnijih arbanaških prvaka, pa ga je pozvao u Vranje s namerom da ga ubije. U dvorištu Konaka ostala je Ševina pratnja, a on je ušao u pašinu kuću. Sakriven dželat ga je napao iz jednog ugla i posekao. Tom prilikom je ranjen Huden-paša jer je Salih pucao iz pištolja. Kada se ovo dogodilo, Ševi je bilo oko 28 godina. Njegov grob i sada postoji u Preševu, u Tekiji, prvi do prozora, pokriven zelenom tkaninom.

Paša je posle Salihove pogibije bio veoma uznemiren. Prišao je Arbanasima, koji su bili u njegovoj službi, Jahi i Zeći, iz Ašanluka, i pitao ih: „Šta radi Alah?“. Mudro je odgovorio prvi: „Pravi merdevine.“ To je, u stvari, bila aluzija na pobunu protiv paše koja se očekivala i na njegov skorašnji pad.

Tri dana posle Salihove smrti, kako je od svojih najstarijih saznao efendi Ljutvi Ahmedi, napadnuto je Vranje. Jedan od glavnih vođa pobunjenika bio je Imer-aga, Šeh i bliski rođak Salihov. Husen-paša je sa svojim zlatom na vreme pobegao u Pčinju, a odatle u Makedoniju.

Kako je Saliha opevala pesma? Mali broj stihova je direktno posvećen njemu. Gotovo ga ne vidimo u akciji, a ipak je njegov lik dočaran. Za njega Husein-paša kaže: „On je paša pogolem od mene.“ Pašini ljudi u Vranju ga se strahovito boje. Kad je Kara- Mustafa čuo da mora da ide u Preševo, počeo je da izigrava teško bolesnog čoveka: „Vratiše me tri letnje groznice.“ Suljče buljubaša mora da izvrši pašino naređenje, ali je i on uplašen i malodušan. Nije lako ni sejmanima: „Svi sejmeni naredbu primiše, i u crnu zemlju pogledaše.“

Suljče je, na putu za Preševo, prenoćio u Pavlovcu, kod pavlovskog kmeta Stojka Preperice. Kmetica Božana i njene jetrve pripremile su im obilnu gozbu, „ali gi se večera odjela“, jer idu u Preševo. Kmetica se čudi zašto je Suljče toliko uplašen kad vodi sa sobom sejmene. On joj odgovara: „Ševa ti je golem delibaša, i on ima njegovi bindžije“ (konjanike).

Pri polasku iz kmetove kuće Suljče i sejmeni daju deci novac i kažu: „Spominjajte Suljče buljubašu, spominjajte njegovi sejmeni!“

Buljubaša Suljče dolazi u Preševo i opkoljava Salihov dom. Pobunjenikova majka otvara kapiju i obaveštava ih da je Selih otišao u Kumanovo. Snažno je naslikan Ševa kada se sa svojim konjanicima (bindžijama) vraća iz Kumanova. Suljče se predstavio i moli Salihovu majku da preklinje sina kako do sukoba ne bi došlo. Sin je poslušao majku i otputovao u Vranje na dogovor s pašom.

Paša deluje kao energičan i ljutit čovek, čija se naređenja moraju izvršiti bez pogovora. Oštro naređuje buljubaši da mu dovede Saliha iz Preševa, da donese njegovu glavu ili svi tamo da izginu.

Kmet Stojko Preperica rasporedio je sejmene po seoskim kućama, a buljubašu je doveo u svoj dom na večeru i prenoćište. Kmetova kuća je više nego predusretljiva i ponizna prema pašinom čoveku iz Vranja. Stojko se klanja pred buljubašom. Kmetica Božana ovako se obraća gostu: „Bog pomogja i dobro ni došja, zapovedaj na meku postelju!“ On zahteva da mu kmetica spremi dobru večeru, a ona gostoljubivo odgovara: „Zapovedaj sve što ti je volja!“. Vidi se da je Suljče u ovaj dom često svraćao. On kaže: „Ja sam na vas mlogo dosadija.“

Pavlovac je ravničarsko naselje, na putu za Bujanovac i Preševo, te je bilo na udaru predstavnika turskih vlasti i sejmena iz sedišta pašaluka.

Držanje pavlovskog kmeta prema pašinim ljudima je realno, jer je u ovom selu u to doba u osnovi samo tako moralo da bude. Starac Stojan Stojković pričao je za svoga deda da je bio snalažljiv čovek, živog temperamenta i duha, pa su ga seljani zbog toga prozvali Preperica (i Jerebica).

Pesma je decenijama bila omiljena u kući Preperaca u Pavlovcu. Stojan je još kao dečak slušao kako ju je pevao njegov otac. S obzirom na to da je u tom domu pesmopojačka tradicija imala dublje korene i da se u pesmi čuvaju uspomene na pretke (na Stojanovog deda i babu), može se zaključiti da je pesma bar ovde dobila svoju konačnu formu. Stvorili su je ili preradili oni kojima su prilike u Vranju, u svakom slučaju, mogle da budu poznate, pošto su dolazili u dodir s pašinim ljudima.

U februaru 1975. godine pevač Stojan Stojković je bio u dobrom raspoloženju i otpevao je ovu pesmu s nekim izmenama. Ispred stihova je dodavao more, a u sredini stihova često "le", te tako dobijao dvanaesterce i trinaesterce. Evo jednog odlomka u vezi sa događajima u Pavlovcu:

“Oj more, čuješ li me, bre pavlovski kmete,
more, za sejmeni konak da gi nađeš,
more, da gi spremiš tij dobru večeru!”
“More, oću, oću, mladi buljubašo,
more, ja sejmeni sve ću da razredim,
more, ti će bidneš kod mene na konak.”
More, pa si kmet, le, razredi sejmeni.
More, pa si pođe, le, Suljče buljubaša,
more pravo idev, le, u kmetovi dvori.
More, tuj izašla Božana kmetica.
More, tuj govori, le, Suljče buljubaša:
“Mori, dobrovečer, Božano nevesto,
mori, dobrovečer, ti mlada kmetice!”

A evo kako se Suljče buljubaša obraća u Preševu Salihovoj majci:

“Mori, čuješ li me, bre, Ševova majko,
mori, idi moli, le, ti tvojega sina,
mori, mžda mi ovde , le, u borbu ne počnemo,
mori, on da ide, le, u toj belo Vranje,
mori, njega paša, le, na dogovor vika.”

Ranije su o Husein-paši i njegovim potomcima pevane mnoge pesme, ali su vremenom zaboravljene. To potvrđuju I napomene Jovana Hadživasiljevića u vezi sa događajima 1843. i 1844. godine: “Iz toga vremena ima mnogo zanimljivih anegdota o Husein-paši, a ima i mnogo lepih i melodičnih pesama u kojima Husein-paša jadikuje za Vranjem, a naročito za svojom mladom i lepom Stambolikom. Mnoge od tih pesama pevale su se sve do oslobođenja Vranja, a stariji ljudi i žene i sada ih znaju. Nama je tri lepe pesme recitovala još živa baba Milica Petrušovica, koja je kao devojčica dugo godina provela u službi stare hanume i zapamtila Ašarat.”

Dakle, dramatični događaji 1843. 1844. godine uzbudili su narodnog pevača da im posveti usmene stihove. Nažalost, sve pesme nisu sačuvane.

(nastaviće se)

(Izvor: rukopisi prof. dr Momčila Zlatanovića)

(priredio Dejan Dimić)