Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Situacija na jugu Srbije, od prvih dana krize, bila je razlog za prisustvo i delovanje brojnih međunarodnih organizacija - od mirovnih, preko ekonomskih do humanitarnih.
U tom kontekstu opravdano je postaviti pitanje kakav bi bio rasplet krize u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, i kakav bi danas bio život građana, Srba, Albanaca, Roma da nije bilo velike podrške i pomoći međunarodne zajednice.
Građanima je poznato od početka krize i NATO bombardovanja, a posebno od druge polovine novembra 2000. godine da su drumovima juga Srbije krstarili automobili sa raznim oznakama, u kojima su bili emisari bezmalo sa svih kontinenata.
Kao partneri Republike Srbije, Koordinacionog tela ili lokalnih samouprava oni su mnogobrojnim projektima radili na pomirenju, na širenju mira, sigurnosti i tolerancije, doprinosili uspostavljanju mostova između nacionalnih zajednica, ulagali u razvoj infrastrukture i lokalnih ekonomskih potencijala, finansirali objekte infrastrukture i tako značajno, čak presudno doprinosili većem kvalitetu života građana u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Građani, lideri političkih partija, a posebno funkcioneri lokalnih samouprava, znaju koliki i kakvi iskoraci su napravljeni u ekonomiji, zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj politici, kulturi, sportu, nacionalnoj i rodnoj ravnopravnosti zahvaljujući pomoći koja je stigla od vlada i poreskih obveznika mnogih zemalja.
Teško je pobrojiti sve njih, ali da se podsetimo onih najvećih i najvažnijih međunarodnih partnera.
UN – Ujedinjene nacije;
EU – Evropska Unija;
NATO – Severnoatlanski vojni savez;
KFOR – Kosovske snage (Kosovo Force), Međunarodne mirovne snage;
UNMIK – Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu;
OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju;
PM EU – Posmatračka misija Evropske Unije;
UNHCR – Organizacija za izbeglice Ujedinjenih nacija;
UNDP – Program Ujedinjenih nacija za razvoj;
CHF internaatioanl – Međunarodna organizacija za razvoj i humanitarnu pomoć;
USAID – Agencija SAD za međunarodni razvoj;
MIR 1 i MIR 2 – Humanitarne organizacije za otklanjanje posledica NATO bombardovanja:
PROGRES i Evropski PROGRES – podrške održivom razvoju više lokalnih samouprava;
SDC – Švajcarska agencija za razvoj;
PBILD – Program za održanje mira i inkluzivni lokalni razvoj;
HELP – Nemačka humanitarna organizacija
Veliku pomoć jugu Srbije, od političke do ekonomske, pružile su pojedine velike i moćne zemlje ili njihove ambasade kao što su SAD, Rusija, Kina, Kanada, Australija, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Švajcarska, Švedska, Norveška, Belgija, Austrija, Finska, Danska, Španija, Grčka, Luksemburg, Turska i neke arapske zemlje.
U Srbiji niko ne vodi, pa i ne saopštava podatke koliko su međunarodne organizacije i razni drugi donatori u godinama po okončanju krize plasirali u razne projekte.
O tome ćemo u jednoj od narednih priča.
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
